Žmurim na jedno oko, da ne vidim da je prošli post sa bloga, obeležen datumom s kraja avgusta.
Iako vrlo dobro znam koliko je nemoguće da u celom ovom ludilu uspem da posvetim vreme i blogu, iako sam svesna da jedva stižem da jedem, a o kuvanju da i ne govorim, i kako bih onda mogla da izvedem to čudo spremanja posebnih đakonija, fotkanja i pisanja postova, to ne znači da me ne grize savest, i moj štreberski nerv se zateže kao struna, svaki put kada pomislim da se ne bavim blogom.
A onda dobijam poziv koji se ne odbija.
