I sad, kakve veze ima ova priča sa kuvanjem, kolačima ili ananasom.
Pa... nikakve.
Danas je dan za takva razmišljanja. Ali, nije teško naći vezu izmedju "izvrnutih" ljudi i izvrnutih kolača. I jedni i drugi su osetljivi, morate pažljivo da baratate njima, i da pazite da se pri "preokretu" ne raspadnu :)
S tim što kolač na kraju svakako izaziva ISKLJUČIVO i samo sreću!
Još jedan vikend ispunjen suncem, snegom, i toplim pauzama punim vrućih supa, palačinki i mirišljavog kuvanog vina punog začina, i sve je bilo nepovratno izgubljeno.
Zaljubila sam se ludački, pala sam za slobodu, slavno i potpuno, sa sve leptirićima, i titravim uzbudjenjem pri pomisli na vatru ognjišta na Jarmu, i mukle, zvezdane, polarne noći van te kolibe, koja nas je dočekala veselim pozdravom vijugavog dima, koji se uzdizao iz odžaka.
Oduvek smo ješna familija.
Volimo slatko, slano, meze je apsolutni favorit, a tek teška artiljerija, poput jagnjećeg pečenja, pekarskog krompira... apsolutno ne pravimo pitanje.
I to je sve nekako prirodno, i bez velikog opterećenja.
Ono što mi najviše nedostaje iz takozvanog devojačkog života je besciljnost.
Potpuno odsustvo krajnje tačke u koju mora da se stigne u zadatom trenutku.
Nepostojanje ijedne jedine obaveze ili potrebe.
Prosta i ogoljena, dokolica u svoj svojoj veličanstvenosti.
I dalje ne verujem da smo na samo par dana od nove godine.
Osećam se kao da ima još koji mesec, a ne još samo koji dan, do trenutka kada će u ponoć po ko zna koji put zasijati taj tako magični Novi Početak.
Pada prvi sneg.
Doduše jedva primetno, samo ako pogledate ispod ulične svetiljke, u snop žutog svetla koje treperi kroz noć, samo onda ćete spaziti male, pahuljaste mrve, koje koso promiču.
Kako se krošnje zacrvene, i pozlate, dani skrate, a po kraju počne da se širi, za mene neprikosnoven, miris pečenih paprika, znam da je odmah tu iza ćoška, period jesenje i zimske radosti, druženja uz mnogo hrane i dobrog vina, period slava.
Novembar bez kiše.
Kakva divna... i neobična pojava.
Da se žalim, neću. Da se radujem, trebalo bi. A i jeste mi milo što skoro svakodnevno sunce boji ovu kasnu jesen, i dozvoljava nam da ponekad zavaramo sebe da je rano proleće, i sednemo u neku baštu da popijemo kafu.
Da li je moguće da je prošla polovina novembra i da je Nova godina evo tu, iza ćoška?!
Pre nekoliko godina dan je promicao uobičajenom brzinom. Poneki je bio kraći, ali i to tek retko, kada se desi da se preklopi baš pregršt obaveza.
Pre otprilike dve godine, negde početkom oktobra, počela sam stidljivo, i skoro nevidljivo, ovo moje cyber pisanje, kuvanje i fotkanje.
Što vreme više prolazi imam utisak da je to bio pravi potez, iako sam tada mislila da je to samo još jedan način da pomalo zašarenim svoje dane, i radim nešto što volim, onako… samo za svoju dušu, usput.
Već sam o tome pisala, i sve sam odmah pošteno priznala.
Nisam luda za ultimativno zdravom hranom, makrobiotikom, a tek ne za raznim novim pokretima pravilne ishrane. Vegetarijance apsolutno poštujem, naročito razumem ljubav prema životinjama, i užasava me smer u kojem se krećemo, uslovljeni masovnom proizvodnjom i korporacijskom borbom za prevlast na tržištu hrane. Ali, uz sve to, da prostite na izrazu, poštujem i čvarke. A posebno poštujem izjavu jednog fantastičnog doktora, fiziologa i nutricioniste, da mi još uvek nismo utvrdili ŠTA JE ZAPRAVO ZDRAVO.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Možda će nekako ipak isplivati sve ono najbolje u ljudima, i ova naša sredina počne da raste i gradi neku novu energiju.
A ja možda dočekam neki ozbiljan kulinarski institut, pa makar i kad budem u penziji.
Za kuhinju makar, nikad nije kasno!
A svaki dan se trudim da ugrabim par minuta svog mira. Pokradem deci poljupce i osmehe, pa ih nosim kroz dan da me čuvaju usput. Naslonim se Njemu na rame kad god ugrabim priliku. Kupim najveći buket ruža na Kaleniću, da mi miriše na kuhinjskom stolu. I kad smognem snage, umesim neku slasnu lepotu, umešam prste u testo, i razlijem voće po njemu, pa da nas po potrebi, pokoji slatki zalogaj vine u nebesa.
Leto je, kraj jula, grad se prazni, dani vreli, posla je malo, i... ja sam se ulenjila.
Ne ide mi nešto... ništa.
Ako postoji mesto na ovoj planeti, gde bih umela da smestim svoju izbirljivu personu da živi neki deo života, to bi mogla biti samo Italija.
Što sam starija, sve više čeznem za prirodom.
I to nekako, iskonski, konstantno i posvećeno. Bez prekida mi nedostaje da gledam u zeleno, da osećam miris mora, ili mokre zemlje, da čujem Ništa, ispresecano cvrkutom, žuborom, i treperenjem lišća. A najviše od svega, nedostaje mi širina pogleda!
Bila je to posebna prilika, vikend, divan dan, poseta prijateljima, uživanje u prirodi, i pravi momenat da se ponese neka fantastična letnja đakonija. Nešto specijalno. Mali praznik za oči, dušu i nepca.
I rešila sam, biće to tart sa voćem.
Meni maline zasigurno uvek izmame osmeh na lice. Mirišu na rano leto, na dvorište iza kuće, na prvo branje, i simultano jedenje, bez pranja! Ništa nije tako slatko kao neoprane maline. Imam utisak da čim se pokvase, ona njihova baršunasta lepota, izgubi svu svoju draž.
Da se smejemo čim se probudimo. Da se grejemo na suncu. Da se ne sklanjamo od kiše. Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu. Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan....
