Roštilj je za mene još uvek nepoznata teritorija, zazirem pomalo da predjem na "tamnu stranu sile", iz nekih starih razloga 😉 Uvek su muški petljali oko uglja, žara, vatre, mada sam ja kao devojka bez problema ložila kraljicu peći.
Ali, i dalje je slika deke koji sedi na tronošcu, uz bočnu stranu vikendice, gde je uvek hlad, i maše kartonom dok razgoreva ugalj, ostala urezana u mom sećanju kao pečat.
Samo zeleno, i samo brda.
Plavo, široko, jedva pokoji oblak.
Zuje bube, pevaju ptice, šuška trava, s vremena na vreme, petao, meket koza... a u stvari... tišina.
Koliko mi je trebalo da se uklopim u taj mir?
Ide uz Vaskrs neka lepa, svetla, lepršava tortica sa crvenim voćem koje itekako miriše na proleće.
Za Vaskrs smo najčešće kod kuće. Porodični ručak. Zna se, zvezda ručka špikovana jagenjetina iz šerpe, spanać, zapečeni krompiri, prolećna salata puna zeleniša i rotkvica, i na samom kraju neki poseban dezert.
Dok smo Mi ispijali jutarnju kafu i čaj, a Oni još u pižamama, uvijeni u ćebe i prekrivač, puzili po celoj kući glumeći crva i puža, brzo smo sklopili "podli plan".
Hteli smo da im priredimo neku prvoaprilsku smicalicu, i posle par predloga tipa "morate danas vi da kuvate ručak", "da očistite celu kuću"... za koje smo odmah složno zaključili da bi Višnja dočekala u suprotnom raspoloženju, da ne kažem sa ogromnim oduševljenjem, uzbudjena slikom u kojoj usisava, ili kuva za šporetom, došli smo do prilično "zločeste" ideje.
Taman sam se obradovala proleću. Taman sam malo presložila ormar, izvukla neke tanke bluze i patike.
Taman sam posadila prvo cveće u žardinjere ispred ulaza u zgradu, i uz jedan prozor u stanu. Taman su počeli da se bude prolećni pundravci, i ono divno osećanje da samo od mirisa procvetalih višanja po Vračaru, umor i neispavanost prolaze, kao magijom.
Došao je red i na mamu, i na ćeru.
Mama je svoj rodjendan proslavila pakovanjem od ranog jutra, sveopštim ludilom i veseljem dok se mala ekipa uspinjala uz planinu, i naišla na sneg negde oko 600m nadmorske visine. Onda je palo rodjendansko raspakivanje, pa rodjendansko sankanje, i na kraju, kao šlag na torticu, duvala sam svećice na pizzi.
Negde od polovine februara krene naša čuvena sezona rodjendana.
U nešto malo više od dve nedelje nagurasmo se Sinak, ja i Ćera. Nas dve u tri dana razlike.
Tako ispade da u našoj kući mi nekako više plivamo nego što hodamo.
Nije Tuga nešto "tamo".
Nije ni redak gost.
Menja oblike, menja veličinu, menja agregatna stanja, i jačinu.
Ali, obrni okreni, svako malo, eto nje.
I tako, ovaj januar se razvlači lagano, ispod ćebića, po kauču, više obasjan svećama nego suncem, ušuškan između redova nikako pročitane knjige sa prošlog sajma, i ukraden između sporadičnih obaveza.
Da li bi vam bilo lakše kada bih vam rekla da nema potrebe da očajavate? I da je moguće produžiti praznično uživanje na celu sezonu, a da uz ukusan, savršen obrok možete bezbrižno da uživate, i još da svoje telo počastite nečim hranljivim i zdravim.
Jutro osvanulo sunčano i svetlucavo, kuća okićena, trepere lampioni i sveće, pokloni dremaju ispod jelke, dečaci otišli u "lov" na Kalenić, devojke fotkaju i grickaju božićne keksiće...
Nema više telefona, mailova, obaveza, pritisaka....
Idemo da okrenemo krug po kraju, udahnemo zimski, sunčani vazduh i srknemo cimet penicu sa nekog savršenog kapućina, i onda nazad u carstvo brašna, kestena, cimeta, kardamoma, kotleta, ruzmarina, kvasca i kiflica, šerpi, lonaca, vruće rerne i kuvanog vina...
Stiže Nova Godina!!!
Sve čekam taj sneg. A on nikako da nas obraduje.
Miriše u vazduhu. Doduše, da se ne lažemo, pre par dana mirisalo je i proleće, ali ipak se predomislilo, pa je pobedio decembar. I hladno je, al nije to ona reska zima. I tako čekamo, čekamo, a dani prolaze, i evo već je Sv. Nikola, tako često je nekada sve bilo zavejano, i gosti su jedva uspevali da se probiju iz dvorišta, strmim ulicama prepunim snega do, i od naše kuće.
Još nije počelo ono praznično ludilo, a ipak sve svetluca, jelke su okićene, već po komšiluku možete kroz prozore da naslutite kako trepere ukrasi na njima. Nisam ranije toliko volela zimu, doduše i dalje vodim malu borbu sa hladnoćom, ali svake godine se sve više i više navikavam da zimske čarolije.
Kako prepoznati trenutak kada dođe vreme da zastaneš, i sagledaš sebe i svoj život.
Zar nije prirodno misliti da se stvari odvijaju manje više po nekom ustaljenom planu, i da uz neka mala skretanja, taj put ima svoj pravac, koji najviše zavisi od nas samih.
A onda, nekoliko nesvakidašnjih događaja koji deluju kao ničim izazvani, i nekoliko meseci preispitivanja, dovedu do toga da shvatiš kako je možda, ipak, nekako, nekim čudom, moguće da nije sve uklesano u kamenu, i da 37 godina ne znači da su sve staze pred tobom, manje više, prave linije.
Žale mi se ukućani.
Kažu, samo izmišljaš nešto, mesiš nove kolače, testiraš recepte, i sve si one naše stare, omiljene kolače zapostavila.
Pre par dana FatMama je izašla u realan život!
Iako je ovaj cyber prostor primamljiv, i prilično poseban, pravo platno za prenošenje emocija, ideja i raznolikih oblika inspiracije, ja pripadam generaciji koja još uvek čezne za više pravog kontakta. Druženja uz kafu i kolače, gledanja u oči, držanja za ruke i ćutanja, malih znakova koji lebde u vazduhu, umesto onih sličica raznolikih smajlija koji kao stoje uz neku reč, pokušavajući da slovcima na ekranu učitaju malo emocije.
Da li bi počela celo ovo gastronomsko putešestvije kroz kuhinju i cyber svemir pre tri godina, da sam znala koliko će se nešto što je počelo kao usputni hobi razlistati u skoro pa polu-profesiju?
Ne znam, verovatno ne, a opet ko zna...
Jer, nikada nisam umela da sedim skrštenih ruku, i gledam kako vreme prolazi u usputnom trošenju svakodnevnih obaveza. Svaki malo duži period dokolice (čitaj: sve duže od dva dana), oduvek je prerastao u neku novu aktivnost, hobi, ljubav, znatiželju, zanimaciju, pa eto tako dodjoh i do novog zanimanja.
Priznajem, ne uklapa se tema baš sasvim uz tart, slasni krem od marakuje, kojim mašemo poslednji pozdrav letu, i iznenadnim obrtom hrlimo pravo u samo srce jeseni, puno vetra, zubatog sunca i pečenih bundeva i paprika. Ali, poslednjih dana sa svih strana se susrećem sa tom temom predrasuda, i pogrešnih ubedjenja. Što tuđih, što mojih. A nije loše s vremena na vreme pretresti svoje stavove. Tudje već seciramo svakodnevno.
Kao što to obično i biva, u životu se stvari često nameštaju u pravo vreme.
I tako, usred jedne male interne porodične akcije štednje, stigao poziv od Dijamanta, da uradim post na temu "Ručak za 4 osobe za 1000 dinara", koji je deo nagradnog konkursa kojim se promoviše novi, redizajnirani portal Dijamant kuhinje.
Za nas glumce godine se prelamaju prvog septembra.
Barem sam ja oduvek tako računala vreme.
Nova godina je samo jedan veseli, svetlucavi praznik, tokom kojeg se jede ogromna količina savršeno ukusne hrane, i razmenjuju pokloni i poljupci. A prvi septembar, s druge strane, magično nagoveštava novu sezonu, i praznu prvu stranicu kalendara-podsetnika, koji svojim mirisom nove školske sveske otvara vrata iza kojih se prostire more svih mogućnosti, velikih planova i svežih odluka.
