Zlatibore pitaj Taru iliti Komplet lepinja

Opet prodje više od pola meseca, a novi post nikako da dodje na red. 

Vrućina nas je još jednom poterala iz grada, a nije da smo se mnogo bunili. Jedva smo dočekali da točkovi opet zakotrljaju po nekoj magistarali. Samo da se mrdnemo sa asfalta, i da puca pogled u daljinu, preko proplanaka i vrhova, po zelenom i plavom, da zabole oči od širine.

Ako pokušam da objasnim sebi šta je razlog što s godinama postaje sve teže živeti u gradu, ne bih mogla da uperim prstom u konkretnu muku i kažem: Eto, to me izludjuje više od svega!

Suludo je da kažem da ne volim grad. Uživam da sedim u kraju, u omiljenom kafiću i lenjo pijem blagi kapućino, dok obaveze cupkaju iza ćoška, nestrpljive da me spopadnu sa svih strana. Treperim po Kalenić pijaci, od tezge do tezge, kod mojih prodavaca koje godinama već znam, i dražesno ćaskam dok biram hranu za nove djakonije. Volim reku, i omiljene restorane na Pristaništu, gde zbrišemo ponekad od dece, i sa prijateljima čavrljamo do kasno u noć. Otkidam na poslastičarnice, moja sanjiva carstva, u kojima uranjam u savršenstva lepote života. Upijam mirise proleća, jeseni, kiše, pečenih paprika, zemlje u parkovima, puzavica iz retkih preostalih dvorišta, i naravno iznad svega, mirise detinjstva, kad se nekom prilikom zadesim u mom starom kraju, prepunom prirode, i slatko gorkih sećanja.

Ali, sve više i više me pritiska, gužva, i buka, i sumorna lica užurbanih prolaznika, automobili i visoke zgrade koje zaklanjaju nebo, šum autobusa u popodnevnom miru, dok čitam knjigu, a sve to kao ne primećujem... Sve, dok ne uhvatim sebe, kako sedim na nekom proplanku, sa pogledom u vrhove planina u daljini, i udahnem sasvim, skroz do najskrivenijih uglova pluća, shvativši da bih mogla tu da ostanem... zauvek.

Oduvek je bilo tako. Planina više nego more, leti, u meni je budila buru osećanja, izmešanih. Opijajući mir, a istovremeno iskričava snaga koju osećam dok sam okružena nekim brdima. Samo da mi je parče trave, u uglu ispod borova jedna mala kuća sa ogromnim prozorima, i pogled koji ne može da odredi gde se zaustavlja.

I naravno, nije bilo vremena da se mesi, kuva, sprema, aranžira, fotka, samo se jelo, i jelo, i.... čudna mi čuda, opet jelo :)

Prvi put sam se susrela sa njenim veličanstvom Komplet lepinjom, pre otprilike 20 godina. I još uvek ne mogu da razumem kako to da sam provela detinjstvo i ranu mladost, a da nisam nijednom nabasala na ovo savršenstvo od jela, iliti predjela, iliti doručka, u stvari večere... hm, pa dobro, užine :)

Kako god, to je bila ultimativna ljubav na prvi pogled, pardon, htedoh reći zalogaj. Jer, kombinacija zapečenih jaja i kajmaka, na domaćoj lepinji, pa još sve to aromatizovano močom od pečenja, ja i dalje odgovorno tvrdim da su najveća kulinarska savršenstva, zapravo bazične, najjednostavnije kreacije. Mislim da sam preskočila samo jedan dan na Zlatiboru, a da nisam jela Komplet lepinju. I to eto, da ne bude da baš preterujem. A iskreno, mogla bih i za doručak i za večeru! I još uz domaće kiselo mleko... ma nek stanu u red sve pice, hamburgeri i ostala "balavurdija".

Za mene, čista, iskonska radost sija iz tog zlatnog kruga, prepečenih ivica.