All in Kolači
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Možda će nekako ipak isplivati sve ono najbolje u ljudima, i ova naša sredina počne da raste i gradi neku novu energiju.
A ja možda dočekam neki ozbiljan kulinarski institut, pa makar i kad budem u penziji.
Za kuhinju makar, nikad nije kasno!
A svaki dan se trudim da ugrabim par minuta svog mira. Pokradem deci poljupce i osmehe, pa ih nosim kroz dan da me čuvaju usput. Naslonim se Njemu na rame kad god ugrabim priliku. Kupim najveći buket ruža na Kaleniću, da mi miriše na kuhinjskom stolu. I kad smognem snage, umesim neku slasnu lepotu, umešam prste u testo, i razlijem voće po njemu, pa da nas po potrebi, pokoji slatki zalogaj vine u nebesa.
Bila je to posebna prilika, vikend, divan dan, poseta prijateljima, uživanje u prirodi, i pravi momenat da se ponese neka fantastična letnja đakonija. Nešto specijalno. Mali praznik za oči, dušu i nepca.
I rešila sam, biće to tart sa voćem.
Sedeo je mirno, po koja reč sa drugom do sebe, i sve vreme staloženo mahanje i blagi pogledi u pravcu njih troje. I kroz debela stakla mogla je da oseti kako mu igra malo srce, i kako najednom u njemu narasta osećaj da od tog trenutka počinje nešto drugo, nešto sasvim novo, veliko i posebno važno.
I najzad, jagode su stigle, ja sam imala malo vremena. Doduše, sasvim malo, i to sve uz dvogodišnju asistentkinju koja je sve vreme jela brašno, i testo sa radne površine, otimala jagode iz činije, te sam na kraju morala da dodam i trešnje u recept.
Ima toliko loših osobina koje čoveku mogu da pokvare karakter. Ako počnem sve da ih nabrajam, naročito ove moje, nikad nećemo stići do dela o kuvanju.
Nije baš da mogu da se pohvalim kako sam blagoslovena manjkom nezgodnih karakternih crta, ali ono na šta sam prilično ponosna, i što je retko kad tokom života bio moj kamen spoticanja, to je lenjost!
Kada vreme curi, što je prilično često, nije lako u taj kratak dan uglaviti još i mešenje domaćih kolača.
Ali, nekada je potrebno samo malo.
Malo vremena.
Malo sastojaka.
Malo postupaka.
Nakon šest godina singl, i skoro godinu i po duplog roditeljstva (ukupno sedam), došla sam do "genijalnog" zaključka - MANJE JE VIŠE.
I mada deluje nemoguće, i mada je potrebno mnooogo strpljenja, čeličnih živaca, i ozbiljne logistike, vredi pokušati odbraniti vrednosti i radosti običnog, jednostavnog odrastanja.
Dođu tako neki dani…
Nije da vam nešto fali, nije da nešto nije u redu, nije da postoji neki problem. Sve je isto kao i juče, sunce je izašlo, grad se probudio, uobičajeni zvuci svud oko vas, kafa miriše iz kuhinje i puno je osmeha, gde god da se okrenete.
A opet, nekako, kao da ništa nije na svom mestu.
