All tagged slatkiši
Obično je praznična trpeza puna jakih aduta. Reforma, kesten rolat, čoko tart sa slanom karamelom, kuglof pun lešnika i suvog voća, keksići sa cimetom, đumbirom i kardamomom…
Medjutim ove godine, kao i par unazad, praznični sto je u light verziji, u planinsko skijaškim uslovima. Što ne umanjuje očekivanja porodice, da se ipak zaslade nakon otvaranja poklona, a da to ne bude kutija keksa iz super marketa.
Zato evo idealne “prevare”!
Još ne otvaram oči, a bude me sitni koraci na parketu, i škripa vrata dnevne sobe. Zatim zvuk paljenja televizora. Čujem tiho neke reči koje “grde”, znam dobro da imaju značenje protivu televizora, i odmah zatim čujem ljutite, iste sitne korake, koji, sad već glasno, marširaju kroz stan, i odmah zatim zatrese se dušek pored mene, a iz istog pravca dopire besno disanje kroz nos, kao kad mali jež u šumi pravi buku kao da hoda čopor medveda. I kroz suze mi se požali vlasnica ježevog disanja: “Tata mi ne da da gledam crtaćeeee!”
Po jutru se dan poznaje, a naši dani su bučni.
VRATILA SAM SE!
Ne znam kako da opišem ono što osećam, ali izgleda otprilike ovako:
…
Ide uz Vaskrs neka lepa, svetla, lepršava tortica sa crvenim voćem koje itekako miriše na proleće.
Za Vaskrs smo najčešće kod kuće. Porodični ručak. Zna se, zvezda ručka špikovana jagenjetina iz šerpe, spanać, zapečeni krompiri, prolećna salata puna zeleniša i rotkvica, i na samom kraju neki poseban dezert.
Žale mi se ukućani.
Kažu, samo izmišljaš nešto, mesiš nove kolače, testiraš recepte, i sve si one naše stare, omiljene kolače zapostavila.
Priznajem, ne uklapa se tema baš sasvim uz tart, slasni krem od marakuje, kojim mašemo poslednji pozdrav letu, i iznenadnim obrtom hrlimo pravo u samo srce jeseni, puno vetra, zubatog sunca i pečenih bundeva i paprika. Ali, poslednjih dana sa svih strana se susrećem sa tom temom predrasuda, i pogrešnih ubedjenja. Što tuđih, što mojih. A nije loše s vremena na vreme pretresti svoje stavove. Tudje već seciramo svakodnevno.
Za nas opsesivne, štrebere, higijeničare iliti jednom rečju "manijake" ništa nije teže nego odustati od borbe sa sopstvenim demonima perfekcionizma.
U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Šta se ovde ne uklapa?
Sve... Otkud breskve u aprilu, zašto život buja, i kamo prvomajsko roštiljanje ili neke malo "ozbiljnije teme" u vidu sača, ražnja ili makar pekača?
Čudnovata je ta veza izmedju hrane i raznih sećanja, a sasvim dragocena, i značajna u našim životima.
I tako nežno posebna. Jer, ništa nema takav ukus detinjstva, kao prženice, spanać, bečke šnicle, paradajz iz bašte, zlatni delišes iz gajbica u podrumu, kompot od bresaka iz staklenih tegli, patišpanj sa višnjama, i na vrhu piramide, njeno veličanstvo Reforma!
To je samo još jedan dokaz da pravila nema, da neke jednostavne stvari mogu da budu baš ono pravo, da se može tražiti lepota, i zadovoljstvo, tamo gde ih najmanje očekujemo. I da nikad ne treba unapred odustati od nečega.
Jer, iznenadjenja se kriju svuda oko nas, a ponajviše u malim i običnim radostima!
Ne verujem da je stiglo proleće!
Još teže prihvatam da mi je ceo mart nekako proleteo, inače je to "moj" mesec, tokom kojeg se ritualno opraštam od zime, i sva treperava dočekujem omiljeno godišnje doba.
A znam, proleteće, i znam, tako brzo će doći dani kada će jedva čekati da mi vide ledja na vratima, sa koferom u ruci. Zato, pomalo blesavo, čak i uživam u ovoj "tihoj patnji", iako je jači osećaj da mi je srce pritegnuto tim istim koferom.
Evo brze poslastice, bele kao oblak po vedrom danu, i tako jednostavne za pripremu, a pogodne za mnoštvo improvizacija na temu.
Pa, pustite mašti na volju, ako već niste napolju. :)
I sad, kakve veze ima ova priča sa kuvanjem, kolačima ili ananasom.
Pa... nikakve.
Danas je dan za takva razmišljanja. Ali, nije teško naći vezu izmedju "izvrnutih" ljudi i izvrnutih kolača. I jedni i drugi su osetljivi, morate pažljivo da baratate njima, i da pazite da se pri "preokretu" ne raspadnu :)
S tim što kolač na kraju svakako izaziva ISKLJUČIVO i samo sreću!
Oduvek smo ješna familija.
Volimo slatko, slano, meze je apsolutni favorit, a tek teška artiljerija, poput jagnjećeg pečenja, pekarskog krompira... apsolutno ne pravimo pitanje.
I to je sve nekako prirodno, i bez velikog opterećenja.
Ono što mi najviše nedostaje iz takozvanog devojačkog života je besciljnost.
Potpuno odsustvo krajnje tačke u koju mora da se stigne u zadatom trenutku.
Nepostojanje ijedne jedine obaveze ili potrebe.
Prosta i ogoljena, dokolica u svoj svojoj veličanstvenosti.
I dalje ne verujem da smo na samo par dana od nove godine.
Osećam se kao da ima još koji mesec, a ne još samo koji dan, do trenutka kada će u ponoć po ko zna koji put zasijati taj tako magični Novi Početak.
Pada prvi sneg.
Doduše jedva primetno, samo ako pogledate ispod ulične svetiljke, u snop žutog svetla koje treperi kroz noć, samo onda ćete spaziti male, pahuljaste mrve, koje koso promiču.
Kako se krošnje zacrvene, i pozlate, dani skrate, a po kraju počne da se širi, za mene neprikosnoven, miris pečenih paprika, znam da je odmah tu iza ćoška, period jesenje i zimske radosti, druženja uz mnogo hrane i dobrog vina, period slava.
