Debela devojka

Debela devojka

Voliš da kuvaš..“ – rekao mi je jednog jutra, dok je miris turske kafe golicao moje nozdrve, onom svojom uzbudljivom toplinom, koja me tako veseli. Iako ne pijem tursku kafu.

„Volim…“ – rekla sam, pomalo zbunjena konstatacijom… Ili, pitanjem?

„Znaš da kuvaš..“ – nastavio je, a žmarci su već mileli uz moja leđa. Od mirisa kafe, ali i od poznatog osećaja. Njegova pitanja, usput postavljena, kao lagana konverzacija, a potom sve preraste u nešto sasvim neočekivano.

Možda jeste prepotentno, ali to je jedno od retkih pitanja, na koje mirne duše uvek odgovaram:

„Znam…“

Znam onoliko koliko je potrebno.

Znam dovoljno, da uvek znam u šta mogu da „umešam“ prste.

Znam da obradujem, ozarim, nahranim porodicu, prijatelje, goste i kolege.

Po mojim merilima, sasvim dovoljno.

Ali, njemu deluje da tu ima jos nečega. Kaže:

„Zašto se malo ne angažuješ oko tog kuvanja? Voliš, umeš, raduješ se, ali, mora da ima tu još nešto za tebe.“

 Kalenić pijaca

Kalenić pijaca

Prošlo je neko vreme.

Moje vreme je neobično rasprostranjeno. Ima nepravilan ritam i tok. Ubrzava se ponekada do krajnjih granica, i tada je teško da bilo šta promislim. Ali, naučila sam da se sakrivam u džepovima. Da pobegnem, da ukradem gomilu sekundi i tako osvojim par minuta ponekad. Par minuta da oslušnem sebe, kao sto sam umela davno, kada je vreme bilo mlađe, i dosta sporije.

Mislila sam o njegovim konstatacijama – pitanjima. I, kao po običaju, bila su baš ono što mi je bilo potrebno.

Volim da kuvam. Baš volim.

Volim… da pišem. Možda je bolje reći, volela sam. Ali, može to mlado vreme da se malo razmrda opet. Makar na silu, na gurke.

Volim… fotografiju. Oduvek. Pomalo usput. Pomalo krišom.

I, šta sad?

Sad… sve polako, natenane. Da se proba. Da se uči. Nešto ispočetka. Nešto da se dovrši. A sve uz uživanje.

Ovo je moja škola malih zaboravljenih radosti.

Ako vas raduje, bićete uvek dragi gosti!

Danas je bio divan dan! iliti Gibanica

Danas je bio divan dan! iliti Gibanica