Manje je više iliti Patišpanj sa voćem
Nakon šest godina singl, i skoro godinu i po duplog roditeljstva (ukupno sedam), došla sam do "genijalnog" zaključka - MANJE JE VIŠE.
NIje da to nisam znala i ranije, ali nekako u poslednje vreme, usadila sa u mene apsolutna vera u ovu svemoguću istinu.
U ovo suludo, prebrzo, pretrpano i pre svega, površno vreme, tako je lako zalutati u toj šarenoj šumi raznih blagodeti modernog doba. Počevši od materijalnog, pa sve do duhovnog.
I mada deluje nemoguće, i mada je potrebno mnooogo strpljenja, čeličnih živaca, i ozbiljne logistike, vredi pokušati odbraniti vrednosti i radosti običnog, jednostavnog odrastanja.
Priznajem, iskustvo čuda čini. Stariji sin je od rodjenja bio zatrpan hrpama igračaka, plišanih, edukativnih, motoričkih, pametnih, guralica, mrdalica, šuštalica, sklapalica, slagalica... Jao, ima 11 meseci, sada je vreme za knjižice koje imaju teksturu, da stimulišu njegove taktilne receptore. 12 meseci, morao bi da redja kule od kocaka, u visinu, to dečaci vole, naravno jarkih boja, da se stimuliše i vizuelno. Godinu i po dana, pod hitno preći na slagalice sa pojmovima iz najbližeg okruženja, edicija Moja kuća, pa Grad, pa Vozila. I sve tako redom. Svaka aktivnost je bila manje više "stimulišuća", po knjizi, i sa ozbiljnim posvećenjem njegovom psihofizičkom razvoju.
Naravno, malo preuveličavam, zarad dobre priče, ali bila sam opasno blizu baš ovakvom scenariju.
Zato sada njegova sestra uživa u carstvu papuča, varjača, plastičnih tanjira, flomastera, starih papira, viklera, njegovih pištolja, raznih čudovišta koje nežno grli, ljubi i uspavljuje poput beba, i par zaostalih bebećih "pametnih i stimulišućih" igračaka, koje najčešće zaboravljene čame u uglu ogradice.
Ne znam kakva je to sila u svima nama, koja nas tera da pokleknemo pred raznim pritiscima kojima smo svakodnevno okruženi.
Kada smo uspeli da uvedemo pravila: TV i igrice samo vikendom po sat vremena dnevno. Nema svakodnevne kupovine beslmislenih "jeftinih" sitnica, po mini marketima i na kioscima, koje ipak na kraju prerastu u brda igracaka koje ispadaju iz kutiija. Ipad i mobilni telefon, nikada nisu ni bili tema razgovora, iako je bilo pritisaka tipa: "Ali, Jovan ima!". Kada smo uspeli da dopremo do nivoa na kome je sav taj "manjak" postao normalan, nekim čudom, eto nama onog našeg maštovitog, blesavog, razigranog sina, kakav je oduvek i bio, samo smo svi usput pomalo zalutali u lavirintu budućnosti.
Zato, maksimalno gledamo u prošlost, kao arheolozi stare dobre IGRE, iskopavajući ono što je bilo najlepše u našem odrstanju.
Jurimo leptire, gradimo hotele od kutija za cipele, mesimo keks u obliku famoznih Skajlendersa, zidamo kule od karata, čitamo knjige pune avantura, pa ih onda tražimo po komšiluku, krademo Bogu dane, sanjamo na veliko i uživamo dosadu na malo.
Srećom, čovek se uči dok je živ, pa ćemo u drugom krugu, sa mladjom ćerkom, još malo da utvrdimo gradivo iz jednostavnosti, i tako lako zaboravljene, proste lepote života.
Baš zbog toga, najjednostavniji od svih, ultimativni kolač za nepredvidjene goste, i iznenadne napade želje za slatkišima, njegovo veličanstvo
Patišpanj sa voćem
4 jaja
4 šoljice (male, starinske za kafu, ili sadašnje za espreso) šećera
2 šoljice mleka
1 šoljica ulja
5 šoljica brašna
prašak za pecivo
kesica, dve vanlin šećera
sok i kora od jednog limuna (kad nema, može i bez)
voće po izboru, kasjije, maline, višnje, šljive, kruške, ribizle, kupine, borovnice, jagode...
sveže ili zamrznuto, zavisi od godišnjeg doba
Namazati pleh puterom i posuti brašnom. Zagrejati rernu na 180 stepeni.
Umutiti penasto jaja i šećer. Dodati mleko, ulje, vanilin, sok i koru od limuna.
Dodati brašno umešano sa praškom za pecivo, malo po malo.
Smesu uliti u pleh.
Pobacati voće, količina po želji.
Peći dok fino ne porumeni, proveriti ubodom drvene čačkalice u testo pred kraj. Kada čačkalica ostane suva, gotovo je.
