All in Crtice iz Života
A kakvo bi to jutro bilo bez mirisa kafe.
Miris je za mene oduvek bio tajna veza sa posebnim uspomenama. I sigurno nisam jedina. Jer, samo jedan tren je dovoljan da me neki miris odvede u drugo vreme, na neka mesta koja možda više i ne postoje, ali u sećanju žive kao da se nikada nisam sa njih udaljila.
Jedan od možda najupečatljivijih mirisa, koji me prati celog života je miris kafe.
Roštilj je za mene još uvek nepoznata teritorija, zazirem pomalo da predjem na "tamnu stranu sile", iz nekih starih razloga 😉 Uvek su muški petljali oko uglja, žara, vatre, mada sam ja kao devojka bez problema ložila kraljicu peći.
Ali, i dalje je slika deke koji sedi na tronošcu, uz bočnu stranu vikendice, gde je uvek hlad, i maše kartonom dok razgoreva ugalj, ostala urezana u mom sećanju kao pečat.
Samo zeleno, i samo brda.
Plavo, široko, jedva pokoji oblak.
Zuje bube, pevaju ptice, šuška trava, s vremena na vreme, petao, meket koza... a u stvari... tišina.
Koliko mi je trebalo da se uklopim u taj mir?
Nije Tuga nešto "tamo".
Nije ni redak gost.
Menja oblike, menja veličinu, menja agregatna stanja, i jačinu.
Ali, obrni okreni, svako malo, eto nje.
Jutro osvanulo sunčano i svetlucavo, kuća okićena, trepere lampioni i sveće, pokloni dremaju ispod jelke, dečaci otišli u "lov" na Kalenić, devojke fotkaju i grickaju božićne keksiće...
Nema više telefona, mailova, obaveza, pritisaka....
Idemo da okrenemo krug po kraju, udahnemo zimski, sunčani vazduh i srknemo cimet penicu sa nekog savršenog kapućina, i onda nazad u carstvo brašna, kestena, cimeta, kardamoma, kotleta, ruzmarina, kvasca i kiflica, šerpi, lonaca, vruće rerne i kuvanog vina...
Stiže Nova Godina!!!
Kako prepoznati trenutak kada dođe vreme da zastaneš, i sagledaš sebe i svoj život.
Zar nije prirodno misliti da se stvari odvijaju manje više po nekom ustaljenom planu, i da uz neka mala skretanja, taj put ima svoj pravac, koji najviše zavisi od nas samih.
A onda, nekoliko nesvakidašnjih događaja koji deluju kao ničim izazvani, i nekoliko meseci preispitivanja, dovedu do toga da shvatiš kako je možda, ipak, nekako, nekim čudom, moguće da nije sve uklesano u kamenu, i da 37 godina ne znači da su sve staze pred tobom, manje više, prave linije.
Pre par dana FatMama je izašla u realan život!
Iako je ovaj cyber prostor primamljiv, i prilično poseban, pravo platno za prenošenje emocija, ideja i raznolikih oblika inspiracije, ja pripadam generaciji koja još uvek čezne za više pravog kontakta. Druženja uz kafu i kolače, gledanja u oči, držanja za ruke i ćutanja, malih znakova koji lebde u vazduhu, umesto onih sličica raznolikih smajlija koji kao stoje uz neku reč, pokušavajući da slovcima na ekranu učitaju malo emocije.
Da li bi počela celo ovo gastronomsko putešestvije kroz kuhinju i cyber svemir pre tri godina, da sam znala koliko će se nešto što je počelo kao usputni hobi razlistati u skoro pa polu-profesiju?
Ne znam, verovatno ne, a opet ko zna...
Jer, nikada nisam umela da sedim skrštenih ruku, i gledam kako vreme prolazi u usputnom trošenju svakodnevnih obaveza. Svaki malo duži period dokolice (čitaj: sve duže od dva dana), oduvek je prerastao u neku novu aktivnost, hobi, ljubav, znatiželju, zanimaciju, pa eto tako dodjoh i do novog zanimanja.
Vrućina nas je još jednom poterala iz grada, a nije da smo se mnogo bunili. Jedva smo dočekali da točkovi opet zakotrljaju po nekoj magistarali. Samo da se mrdnemo sa asfalta, i da puca pogled u daljinu, preko proplanaka i vrhova, po zelenom i plavom, da zabole oči od širine.
Sasvim je suludo što gledam na kalendar i shvatam da je za koji dan već avgust, pre mesec dana spakovala sam kofere za prvo julsko putovanje, u Kinu, a i dalje imam utisak da samo što sam zatvorila vrata za sobom, skoro usred noći, pred zoru, i krenula daleko na istok.
U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Naše detinjstvo ima miris sveže skuvane turske kafe koju je pio sa bakom ispod breza u Čortanovcima, pokošene trave i vlažne zemlje zalivene bašte. Ima ukus dekinog voća…hamburga, vinogradarskih bresaka, petrovača, kupina, marela, ribizli, ogrozda i joste… ukus srnećih ledja i lešnik rolata iz Kluba.
Još jedan vikend ispunjen suncem, snegom, i toplim pauzama punim vrućih supa, palačinki i mirišljavog kuvanog vina punog začina, i sve je bilo nepovratno izgubljeno.
Zaljubila sam se ludački, pala sam za slobodu, slavno i potpuno, sa sve leptirićima, i titravim uzbudjenjem pri pomisli na vatru ognjišta na Jarmu, i mukle, zvezdane, polarne noći van te kolibe, koja nas je dočekala veselim pozdravom vijugavog dima, koji se uzdizao iz odžaka.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Što sam starija, sve više čeznem za prirodom.
I to nekako, iskonski, konstantno i posvećeno. Bez prekida mi nedostaje da gledam u zeleno, da osećam miris mora, ili mokre zemlje, da čujem Ništa, ispresecano cvrkutom, žuborom, i treperenjem lišća. A najviše od svega, nedostaje mi širina pogleda!
Da se smejemo čim se probudimo. Da se grejemo na suncu. Da se ne sklanjamo od kiše. Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu. Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan....
