Priznajem, ne uklapa se tema baš sasvim uz tart, slasni krem od marakuje, kojim mašemo poslednji pozdrav letu, i iznenadnim obrtom hrlimo pravo u samo srce jeseni, puno vetra, zubatog sunca i pečenih bundeva i paprika. Ali, poslednjih dana sa svih strana se susrećem sa tom temom predrasuda, i pogrešnih ubedjenja. Što tuđih, što mojih. A nije loše s vremena na vreme pretresti svoje stavove. Tudje već seciramo svakodnevno.
Kao što to obično i biva, u životu se stvari često nameštaju u pravo vreme.
I tako, usred jedne male interne porodične akcije štednje, stigao poziv od Dijamanta, da uradim post na temu "Ručak za 4 osobe za 1000 dinara", koji je deo nagradnog konkursa kojim se promoviše novi, redizajnirani portal Dijamant kuhinje.
Za nas glumce godine se prelamaju prvog septembra.
Barem sam ja oduvek tako računala vreme.
Nova godina je samo jedan veseli, svetlucavi praznik, tokom kojeg se jede ogromna količina savršeno ukusne hrane, i razmenjuju pokloni i poljupci. A prvi septembar, s druge strane, magično nagoveštava novu sezonu, i praznu prvu stranicu kalendara-podsetnika, koji svojim mirisom nove školske sveske otvara vrata iza kojih se prostire more svih mogućnosti, velikih planova i svežih odluka.
Vrućina nas je još jednom poterala iz grada, a nije da smo se mnogo bunili. Jedva smo dočekali da točkovi opet zakotrljaju po nekoj magistarali. Samo da se mrdnemo sa asfalta, i da puca pogled u daljinu, preko proplanaka i vrhova, po zelenom i plavom, da zabole oči od širine.
Sasvim je suludo što gledam na kalendar i shvatam da je za koji dan već avgust, pre mesec dana spakovala sam kofere za prvo julsko putovanje, u Kinu, a i dalje imam utisak da samo što sam zatvorila vrata za sobom, skoro usred noći, pred zoru, i krenula daleko na istok.
Za nas opsesivne, štrebere, higijeničare iliti jednom rečju "manijake" ništa nije teže nego odustati od borbe sa sopstvenim demonima perfekcionizma.
Nije mi prvi put da ovo pišem, ali vooolim proleće!
Volim toliko toga, mirise mokre zemlje i nove trave, nežnu toplotu, sadjenje cveća, mlade krompiriće i grašak... Ali pored svih ovih prozaićnih prolećnih momenata, postoji i jedna sasvim prizemna stvar od koje zatrepere moji OCD leptirići u stomaku.
Prolećno čišćenje!
U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Naše detinjstvo ima miris sveže skuvane turske kafe koju je pio sa bakom ispod breza u Čortanovcima, pokošene trave i vlažne zemlje zalivene bašte. Ima ukus dekinog voća…hamburga, vinogradarskih bresaka, petrovača, kupina, marela, ribizli, ogrozda i joste… ukus srnećih ledja i lešnik rolata iz Kluba.
Šta se ovde ne uklapa?
Sve... Otkud breskve u aprilu, zašto život buja, i kamo prvomajsko roštiljanje ili neke malo "ozbiljnije teme" u vidu sača, ražnja ili makar pekača?
Čudnovata je ta veza izmedju hrane i raznih sećanja, a sasvim dragocena, i značajna u našim životima.
I tako nežno posebna. Jer, ništa nema takav ukus detinjstva, kao prženice, spanać, bečke šnicle, paradajz iz bašte, zlatni delišes iz gajbica u podrumu, kompot od bresaka iz staklenih tegli, patišpanj sa višnjama, i na vrhu piramide, njeno veličanstvo Reforma!
To je samo još jedan dokaz da pravila nema, da neke jednostavne stvari mogu da budu baš ono pravo, da se može tražiti lepota, i zadovoljstvo, tamo gde ih najmanje očekujemo. I da nikad ne treba unapred odustati od nečega.
Jer, iznenadjenja se kriju svuda oko nas, a ponajviše u malim i običnim radostima!
Ne verujem da je stiglo proleće!
Još teže prihvatam da mi je ceo mart nekako proleteo, inače je to "moj" mesec, tokom kojeg se ritualno opraštam od zime, i sva treperava dočekujem omiljeno godišnje doba.
A znam, proleteće, i znam, tako brzo će doći dani kada će jedva čekati da mi vide ledja na vratima, sa koferom u ruci. Zato, pomalo blesavo, čak i uživam u ovoj "tihoj patnji", iako je jači osećaj da mi je srce pritegnuto tim istim koferom.
Evo brze poslastice, bele kao oblak po vedrom danu, i tako jednostavne za pripremu, a pogodne za mnoštvo improvizacija na temu.
Pa, pustite mašti na volju, ako već niste napolju. :)
I sad, kakve veze ima ova priča sa kuvanjem, kolačima ili ananasom.
Pa... nikakve.
Danas je dan za takva razmišljanja. Ali, nije teško naći vezu izmedju "izvrnutih" ljudi i izvrnutih kolača. I jedni i drugi su osetljivi, morate pažljivo da baratate njima, i da pazite da se pri "preokretu" ne raspadnu :)
S tim što kolač na kraju svakako izaziva ISKLJUČIVO i samo sreću!
Još jedan vikend ispunjen suncem, snegom, i toplim pauzama punim vrućih supa, palačinki i mirišljavog kuvanog vina punog začina, i sve je bilo nepovratno izgubljeno.
Zaljubila sam se ludački, pala sam za slobodu, slavno i potpuno, sa sve leptirićima, i titravim uzbudjenjem pri pomisli na vatru ognjišta na Jarmu, i mukle, zvezdane, polarne noći van te kolibe, koja nas je dočekala veselim pozdravom vijugavog dima, koji se uzdizao iz odžaka.
Oduvek smo ješna familija.
Volimo slatko, slano, meze je apsolutni favorit, a tek teška artiljerija, poput jagnjećeg pečenja, pekarskog krompira... apsolutno ne pravimo pitanje.
I to je sve nekako prirodno, i bez velikog opterećenja.
Ono što mi najviše nedostaje iz takozvanog devojačkog života je besciljnost.
Potpuno odsustvo krajnje tačke u koju mora da se stigne u zadatom trenutku.
Nepostojanje ijedne jedine obaveze ili potrebe.
Prosta i ogoljena, dokolica u svoj svojoj veličanstvenosti.
I dalje ne verujem da smo na samo par dana od nove godine.
Osećam se kao da ima još koji mesec, a ne još samo koji dan, do trenutka kada će u ponoć po ko zna koji put zasijati taj tako magični Novi Početak.
