U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Naše detinjstvo ima miris sveže skuvane turske kafe koju je pio sa bakom ispod breza u Čortanovcima, pokošene trave i vlažne zemlje zalivene bašte. Ima ukus dekinog voća…hamburga, vinogradarskih bresaka, petrovača, kupina, marela, ribizli, ogrozda i joste… ukus srnećih ledja i lešnik rolata iz Kluba.
Šta se ovde ne uklapa?
Sve... Otkud breskve u aprilu, zašto život buja, i kamo prvomajsko roštiljanje ili neke malo "ozbiljnije teme" u vidu sača, ražnja ili makar pekača?
Čudnovata je ta veza izmedju hrane i raznih sećanja, a sasvim dragocena, i značajna u našim životima.
I tako nežno posebna. Jer, ništa nema takav ukus detinjstva, kao prženice, spanać, bečke šnicle, paradajz iz bašte, zlatni delišes iz gajbica u podrumu, kompot od bresaka iz staklenih tegli, patišpanj sa višnjama, i na vrhu piramide, njeno veličanstvo Reforma!
To je samo još jedan dokaz da pravila nema, da neke jednostavne stvari mogu da budu baš ono pravo, da se može tražiti lepota, i zadovoljstvo, tamo gde ih najmanje očekujemo. I da nikad ne treba unapred odustati od nečega.
Jer, iznenadjenja se kriju svuda oko nas, a ponajviše u malim i običnim radostima!
Ne verujem da je stiglo proleće!
Još teže prihvatam da mi je ceo mart nekako proleteo, inače je to "moj" mesec, tokom kojeg se ritualno opraštam od zime, i sva treperava dočekujem omiljeno godišnje doba.
A znam, proleteće, i znam, tako brzo će doći dani kada će jedva čekati da mi vide ledja na vratima, sa koferom u ruci. Zato, pomalo blesavo, čak i uživam u ovoj "tihoj patnji", iako je jači osećaj da mi je srce pritegnuto tim istim koferom.
Evo brze poslastice, bele kao oblak po vedrom danu, i tako jednostavne za pripremu, a pogodne za mnoštvo improvizacija na temu.
Pa, pustite mašti na volju, ako već niste napolju. :)
I sad, kakve veze ima ova priča sa kuvanjem, kolačima ili ananasom.
Pa... nikakve.
Danas je dan za takva razmišljanja. Ali, nije teško naći vezu izmedju "izvrnutih" ljudi i izvrnutih kolača. I jedni i drugi su osetljivi, morate pažljivo da baratate njima, i da pazite da se pri "preokretu" ne raspadnu :)
S tim što kolač na kraju svakako izaziva ISKLJUČIVO i samo sreću!
Još jedan vikend ispunjen suncem, snegom, i toplim pauzama punim vrućih supa, palačinki i mirišljavog kuvanog vina punog začina, i sve je bilo nepovratno izgubljeno.
Zaljubila sam se ludački, pala sam za slobodu, slavno i potpuno, sa sve leptirićima, i titravim uzbudjenjem pri pomisli na vatru ognjišta na Jarmu, i mukle, zvezdane, polarne noći van te kolibe, koja nas je dočekala veselim pozdravom vijugavog dima, koji se uzdizao iz odžaka.
Oduvek smo ješna familija.
Volimo slatko, slano, meze je apsolutni favorit, a tek teška artiljerija, poput jagnjećeg pečenja, pekarskog krompira... apsolutno ne pravimo pitanje.
I to je sve nekako prirodno, i bez velikog opterećenja.
Ono što mi najviše nedostaje iz takozvanog devojačkog života je besciljnost.
Potpuno odsustvo krajnje tačke u koju mora da se stigne u zadatom trenutku.
Nepostojanje ijedne jedine obaveze ili potrebe.
Prosta i ogoljena, dokolica u svoj svojoj veličanstvenosti.
I dalje ne verujem da smo na samo par dana od nove godine.
Osećam se kao da ima još koji mesec, a ne još samo koji dan, do trenutka kada će u ponoć po ko zna koji put zasijati taj tako magični Novi Početak.
Pada prvi sneg.
Doduše jedva primetno, samo ako pogledate ispod ulične svetiljke, u snop žutog svetla koje treperi kroz noć, samo onda ćete spaziti male, pahuljaste mrve, koje koso promiču.
Kako se krošnje zacrvene, i pozlate, dani skrate, a po kraju počne da se širi, za mene neprikosnoven, miris pečenih paprika, znam da je odmah tu iza ćoška, period jesenje i zimske radosti, druženja uz mnogo hrane i dobrog vina, period slava.
Novembar bez kiše.
Kakva divna... i neobična pojava.
Da se žalim, neću. Da se radujem, trebalo bi. A i jeste mi milo što skoro svakodnevno sunce boji ovu kasnu jesen, i dozvoljava nam da ponekad zavaramo sebe da je rano proleće, i sednemo u neku baštu da popijemo kafu.
Da li je moguće da je prošla polovina novembra i da je Nova godina evo tu, iza ćoška?!
Pre nekoliko godina dan je promicao uobičajenom brzinom. Poneki je bio kraći, ali i to tek retko, kada se desi da se preklopi baš pregršt obaveza.
Pre otprilike dve godine, negde početkom oktobra, počela sam stidljivo, i skoro nevidljivo, ovo moje cyber pisanje, kuvanje i fotkanje.
Što vreme više prolazi imam utisak da je to bio pravi potez, iako sam tada mislila da je to samo još jedan način da pomalo zašarenim svoje dane, i radim nešto što volim, onako… samo za svoju dušu, usput.
Već sam o tome pisala, i sve sam odmah pošteno priznala.
Nisam luda za ultimativno zdravom hranom, makrobiotikom, a tek ne za raznim novim pokretima pravilne ishrane. Vegetarijance apsolutno poštujem, naročito razumem ljubav prema životinjama, i užasava me smer u kojem se krećemo, uslovljeni masovnom proizvodnjom i korporacijskom borbom za prevlast na tržištu hrane. Ali, uz sve to, da prostite na izrazu, poštujem i čvarke. A posebno poštujem izjavu jednog fantastičnog doktora, fiziologa i nutricioniste, da mi još uvek nismo utvrdili ŠTA JE ZAPRAVO ZDRAVO.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
